Vaš džepni terapeut

Da biste postali emotivno dostupniji najvažniji prvi korak je da postanete što svesniji sebe – i da shvatite da i vi sami izbegavate intimnost i bliskost. Bez obzira što ste vi možda ona nesigurnije vezana strana, svejedno se plašite ranjivosti i intimnosti

Hrabra, zdrava ljubav znači pustiti nekoga do kraja u svoj život i ujedno biti svestan da ta osoba svakog časa može da ode, i podneti sav strah i bol koje to donosi (naravno, baš kao i sve one divne stvari).

Bilo je potrebno da dokučim šta je to u meni zbog čega pristajem na milostinju. Zašto to trpim? Zašto aktivno jurim ljude koji me ne žele kraj sebe?

Tražeći emotivno nedostupne osobe, koje se loše ophode prema nama ili koje ne žele da se vežu, smanjujemo rizik da ćemo osetiti duboku i potencijalno ozleđujuću ljubav. Kad biramo „loše“ momke ili devojke znamo da na njih nećemo moći da se oslonimo, što znači da nećemo morati da se suočimo sa strahom koji se javlja kad se stvarno zbližimo s nekim.

Saveti za lečenje opsesije

• Prestanite da hranite opsesiju. Prestanite da pominjete tu osobu i da iznova prepričavate iste priče. To vam je isto kao kad hoćete da pustite vatru da zgasne. Što više pričate i mislite o toj osobi, samo jače raspirujete vatru. Napravite zdravu distancu i prekinite svaki kontakt ako je to moguće. Što ste bliži to je vaša opsesija jača.

• Naviknite da budete kompletni i kad ste sami, jer ćete tako imati manju potrebu za tom osobom. Preusmerite energiju na sebe, radite stvari koje volite i na prvom mestu ugađajte sebi, kako bi vaše dobro raspoloženje što manje zavisilo od te osobe.

• Prepustite se tugovanju. Zauvek je gotovo, izgubili ste je i ništa više je neće vratiti. Prestanite da pokušavate da kontrolišete događaje i pustite tu osobu da ide, a vi proživite u sebi sva bolna osećanja koja donosi gubitak.

anksioznost je način da osetite kontrolu u situaciji koju ne možete da kontrolišete? Iako ne postoji način da Mira vrati tog čoveka, opsesivno razmišljanje o njemu i kovanje planova stvaraju privid da može da spreči odbačenost.

Ali umesto da se pomirimo s time da nas ta osoba ne želi više u svom životu – što će doneti mnogo bolnih osećanja koja ne želimo da osetimo – mi pokušavamo da povratimo kontrolu.

Ako smo u prošlosti doživeli da nas neko odbaci, očekujemo da nam se to ponovo desi i stoga nesvesno privlačimo situacije u kojima ćemo se tako osetiti.

Meni se čini da kad jurimo za nekim, činimo to iz pozicije povređenog deteta. Ako smo u detinjstvu imali osećaj da nas roditelji ili braća i sestre, ili pak zajednica u kojoj živimo, na neki način ne prihvataju, verovatno će nas kasnije privlačiti ljudi pored kojih se slično osećamo.

Suštinski to znači da odbijanje doslovce tera ljude da traže još. I onda to jurenje za nekim može da preraste u zavisnost. Zato oni što se „prave da su nedostižni“ podstiču ljude da ih još jače žele.