Za čekaonicu

Knjigu sam čitala dok je bila vruća, čim je objavljena. Teme koje Basara i Jergović obrađuju kroz ovaj epistolarni dijalog su vrlo ozbiljne i nimalo slatke, ali su meni oni ovde bili preslatki. Danas, kad pomislim na ovaj naslov, to je dominantan utisak koji imam

Knjiga koju mi je neko uzeo odmah posle Sajma i nije mi vratio, našla je novi put do mene :)

Peljevin generalno važi sa fensi pisca i to s razlogom. Zvanično je najzanimljiviji pisac savremene ruske književnosti, a i genijalan je. Meni on, ipak, ne leži preterano. Ne mogu nikad do kraja da se udubim u štivo koje nije nastalo kao posledica makar suptilne kritične energije.Peljevin ima raskošnu deskripciju, imaginaciju, filozofiju i naraciju, razbacuje se intelektom... Ali ne voli. Ili bar tako deluje iz mog ugla čitateljke. Kao da je operisan od strasti u procesu gotovo matematičkog nizanja reči. Čak ni ne mrzi. Jednostavno postoji.No, svako ko želi da se podseti koliko je ovaj svet čudno mesto i koliko je kaleidoskop svetova u koji smo uvučeni apsurdan i šaren, ne bi trebalo da propusti ovu zbirku priča.(Kako sam ovu knjigu prebacila sa moje police "Književna kutlača", komentar je takođe preuzet)

Svi novinari se sećaju gde su bili kad su čuli da je Tijanić umro. Jedan od najmoćnijih kolumnista, snažne pisane harizme iza sebe ostavio je zbirku kolumni koje su dokument vremena, ali i oličenje autorske kreativne drskosti i spisateljskog samopouzdanja. Događaji o kojima je pisao su (uglavnom) zastareli, ali se Tijanićeva specifična energija i (neretko) ljutnja, i dalje osećaju u tim redovima. Od velemajstora za kolumne, ništa manje se valjda nije moglo ni očekivati.

Brajsona obožavam. Putopise sam zavolela zbog njega. Ozbiljan je pisac. Dokazao je da deskripcija može da bude skroz cool... Sve vreme imaš ispred sebe tog simpa čikicu, nenametljivog, ali punog finih osobenosti.
Čitala sam "Iščezli kontinent" i "Ni ovde, ni tamo", tako da se nadam da će mi i "Mali Dribling" uskoro doći na dnevni red. Brajsonovi predeli se ne zaboravljaju.

Prva Basarina knjiga koju sam pročitala bila je "Fama o biciklistima", koja je remek delo i njegova najbolja knjiga. I onda, kao i svi slični meni, svaki put kad uzmem Basaru čitam i nerviram se jer imam osećaj da otaljava kad piše. Ipak, on je besmisleno talentovan. I kad otaljava bolji je pisac od većine autora koji su "želeli da budu slavni pisci kad porastu". U "Gnusobi" se oseća koliko je kolumna kao forma uticala na Basarinu literaturu, što su mnogi dočekali na nož. Tih komentara nije toliko bilo u medijima, koliko po kafanama. Bilo kako bilo, meni je prijalo da idem od kafane do kafane sa ovom dvojicom okorelih, ali brilijantno rečitih drkoša.