Portret umetnika u mladosti

Na ulazak profesora studenti koji su sedeli u

„Ta pitanja su vrlo duboka, gospodine Dedaluse“, reče asistent. „To je kao kad gledate sa stena Mohera u dubine. Mnogi zarone u dubine a nikad ne izrone. Samo izvežbani ronilac može da zaroni u te dubine i da ih ispita i opet izroni na površinu.“

„Vi ste umetnik, zar ne, gospodine Dedaluse?“, reče asistent podižući pogled i žmirkajući bledim očima. „Cilj umetnika je stvaranje lepog. Šta je lepo, drugo je pitanje.“

Stiven je bio prijatno dirnut kad je prvi put čuo taj prisni oblik svog imena s usana tog prijatelja, jer je u razgovoru s drugima bio isto toliko formalista koliko i oni prema njemu.

Živeti, grešiti, padati, trijumfovati, iznova stvoriti život iz života!

Gde li je sada njegovo dečaštvo? Gde li je duša koja je uzmicala pred svojom sudbinom, da bi osamljena sanjala o sramoti svojih rana i u svojem domu gnusobe i obmana ukrašavala je kao i kraljicu oveštalim pokrovima i vencima koji bi od dodira venuli? Ili gde je on?

Iz slobode i moći svoje duše on će, kao veliki izumitelj čije ime nosi, ponosno stvarati nešto živo, novo i uzvišeno i lepo, nedokučivo, neuništivo.

Bilo mu je suđeno da svoju mudrost stekne odvojen od drugih ili da mudrost drugih stiče sam, lutajući među zamkama sveta.

Te zamke ovog sveta njegovi su grešni putevi. On će pasti. Još nije pao, ali će pasti tiho, u trenu. Ne pasti bilo je preteško, preteško; i on oseti kako mu duša nemo posrće, kao što će posrtati u nekom trenutku koji će doći; pada, pada, ali još nije pala, još uvek nije pala, ali samo što nije pala.

Moraš dobro odmeriti pre, a ne posle.

Česta i žestoka iskušenja bila su dokaz da tvrđava duše nije pala i da đavo besni da bi je srušio.