IRIS 2

„Zašto nas kada se obraćamo Bogu nazivaju vernicima, a kada se On obraća nama - šizofreničarima?“

Ha... Nada. Ta varljiva, krhka stvar.

U ratu je bilo jednostavno.“, reče. „Krvariš da bi spoznao bol. Krvariš kako bi ozdravio. Ali ovih dana je drugačije... Ovih dana... Ovih dana krvariš samo da bi znao da si živ.“

Raj? Da li postoji?“
„Postoji.“, reče mladić, kao da mu objašnjava kako da uhvati taksi do Pete Avenije. „Ali ti ga nikad nećeš videti.“

„Da. Nije bilo dovoljno ponuditi im da prežive smak sveta. Bilo je potrebno obećati im nešto više... A večni život... Makar u razorenoj pustinji u kojoj se vazduh oseća na sumpor, a voda na rđu, bio je dovoljno dobra ponuda. Jer... život večni... On je sam sebi svrha i cilj, zar ne? Ma kako bedan i težak bio. To je u našoj podsvesti... našem genetskom kodu... u kosti... mesu... svakoj jebenoj ćeliji... tako smo... programirani. Bog nas nije stvorio besmrtnim, kao vas, anđele, ali nam nije oduzeo pravo da besmrtnosti težimo i da do nje dođemo ne birajući sredstva. Meni su presađeni skoro svi organi više puta... Ne sećam se broja... Kao ni toga koliko puta sam zamenio krv. Na kraju smo otkrili nano-robote. To je bio dar... Život večni. I svi su pristali. Čak i Papa u Rimu. A onda se to desilo... Nuklearni rat, epidemija Zelene kuge, poplave, zemljotresi, kraj...“
„A šta ako nije?“

Zašto nas kada se obraćamo Bogu nazivaju vernicima, a kada se On obraća nama - šizofreničarima?“

Vilijem Vordsvort, koji je napisao ove stihove, tvrdio je da anđeli obično dolaze deci... Jer ona, kako se slikovito izrazio, još uvek koračaju oblacima slave... Često sam razmišljao zašto je tako. Da li je odrastanje u stvari proces u kome se odričemo Raja? Da li nam kasnije, kada smo zreli ljudi, nije dozvoljeno da vidimo anđele i pričamo sa njima? Da li je ta zamagaljenost naše vizije sveta, u stvari, prvi znak gubljenja nevinosti?“

„Nije ovo Strašni sud.... Ne još... Ne sada... Strašni Sud će doći onoga časa kada u čoveku iščezne i poslednje sećanje na Raj.“

„Svaka stvar je stvorena da je jednog dana neko razbije. I ovaj svet je stvoren da bi bio uništen. Kada kucne taj čas... Bog će ga odbaciti kao staru i iznošenu odeću...“

To je bio dar... Život večni. I svi su pristali. Čak i Papa u Rimu. A onda se to desilo... Nuklearni rat, epidemija Zelene kuge, poplave, zemljotresi, kraj...“