Ada

Svako od nas ima neko svoje „srećno mesto“. To je mesto na koje se sklanjamo kada nam je potrebna uteha, ali i mesto gde odlazimo da bismo bili baš ono sto jesmo, bez ulepšavajućih filtera.

Na kraju, kada saberete sve vreme koje ste dirinčili da biste održali goli život, ispada da ste pola svoga veka proživeli po tuđim pravilima; dodate li tome vreme provedeno u spavanju, ostaje vam sasvim malo za slobodan život! Jedva jedna četvrtina ljudskog veka ili možda još manje... To bi trebalo tačno izračunati! Kako je to tužno!

Radio sam dugo na lepom izražavanju i vi verovatno primećujete da se izražavam glatko i, moglo bi se reči, gotovo književno, sem što mi se ponekad omakne po koja psovka. Ali, šta da se radi – živi smo ljudi!

nije bio bliže nebu kao u toj mansardnoj kancelariji niskog stropa, kroz čije je prozore mogao da vidi veliki kvadrat neba i da posmatra večno putovanje oblaka, nailazak oluja, ili da, gotovo pod prstima, u danima bez vetra, oseti fino sivkasto tkanje smoga.

Albert Kami, naime, tvrdi da je za dokolicu potrebno mnogo više snage nego za rad! – pokušah da joj objasnim. – Dokolicu, po njemu, mogu da izdrže samo izuzetno snažni duhovi dovoljni sami sebi...

Zašto je čovek prisiljen da polovinu dana provodi radeći nešto što ne voli? – pitao se Pop mešajući zapršku u tiganju. – Da bi onu drugu polovinu živeo kako mu se dopada!

– Još nešto! – nastavi on. – Kad budem spaljen, a ti primećuješ da izbegavam izraz kremiran koji je stran našem lepom jeziku, jer mene će spaliti, a ne umutiti u krem, uzećeš urnu sa mojim pepelom i prosuti je u Savu.

– Čovek ne bira rodbinu, nego prijatelje! – govorio je kum Kole. – Prema tome, nema nikakve obaveze prema toj slučajnoj vezi za koju uopšte nije odgovoran. A, ako se nekada budeš ženio, što ti ne savetujem, kumiću, najbolje će biti da izabereš neko siroče, bez igde ikoga! Što se tiče kumstva; e, to je sasvim druga stvar – kum nije dugme!

Ne prelazeći praga svoje kuće, nastavio je da pijucka u prizemlju, u „Manježu“, ne obazirući se na lekarsko ograničenje da mu dnevno pripada samo jedna čašica (0,3) konjaka. Kod šeste čaše pravdao se pred kelnerima zabrinutim za njegovo zdravlje time da je posetio šest lekara i da mu je svih šest dozvolilo po jednu čašu.

Gradio je godinama od krpica, otmenih mirisa, časova klavira i engleskog tu skupocenu devojku, baš kао što mnogi kolekcionari decenijama sakupljaju u potaji dragocene zbirke, živeći pritom kao puki siromasi.