Ovde dolaze sanjari

„Znaš šta“, rekao bi joj s podsmehom, „Amerika nije takva: ova zemlja puna je laži i ljudi koji vole da slušaju laži. Ako hoćeš da znaš istinu, ja ću ti reći istinu: u ovoj zemlji više nema mesta za ljude poput nas. Svako ko nema zdravog razuma može da sluša laži i ostane ovde zauvek, u nadi da će stvari jednog dana krenuti nabolje i da će biti srećni. A što se mene tiče, ja neću da provedem život u nadi da ću jednog dana nekom čarolijom postati srećan. Odbijam to!“

„Strah je to što nas ubija, Lija“, rekao je Jende. „Ponekad se nešto desi, a uopšte nije strašno kao što smo se plašili. To sam naučio u ovom životu. Strah.“

Neni Jonga zaspala je sa suzama koje su tekle u jastuk, ubeđena da je muž nije istukao zato što je ne voli, nego zato što je izgubljen i ne može da nađe izlaz iz jada u koji se pretvorio njegov život.

„Gospodin Edvards nikad me ne bi otpustio zbog žene.“

„Nadam se“, rekao je Vinston, gledajući u mobilni telefon.

„Nikad ne bi. On nije takav čovek.“

„Ne smeš toliko verovati drugim ljudima, Bo. Ljudi imaju mnogo različitih boja.“

„Ali šta ja treba da radim?“, pitao je Jende. „Zašto lepo ne pita svog muža za ono što je toliko brine?“

„Ko zna kakav brak oni imaju? Ljudi u ovoj zemlji imaju veoma čudne brakove, Bo. To nije kao kod kuće, gde muškarac može da radi kako on misli da treba, a žena ima da ga prati. Ovde je obrnuto. Žene govore svojim muškarcima šta žele i muškarci tako rade, jer se kaže: srećna žena - srećan život. Ovo društvo je čudno.“

U Betinoj oskudno nameštenoj dnevnoj sobi jeli su i igrali, uz Petit-Pajadi i Kofija Olomidea, uz Brendu Fasi i Papa Vembu. Onda se iz zvučnika začulo 200% Zoblazo. Trube i klavijature su zazvonile

Kad je završio razgovor, Jende je zabacio glavu na naslon, sklopio oči i zapovedio sebi da misli samo na dobre stvari. Otac mu je uvek to govorio: čak i ako su stvari loše, misli samo na one dobre.

„Strah je to što nas ubija, Lija“, rekao je Jende. „Ponekad se nešto desi, a uopšte nije strašno kao što smo se plašili. To sam naučio u ovom životu. Strah.“

Dok je gledao Liomija kako se smeje i pljuska rukama po vodi, Jende je ugledao, možda prvi put, svog sina ne samo kao dete nego i kao čoveka koji će od njega postati, mladića koji gleda u svog oca i uči od njega, dečaka koji želi da krene stopama svog tate i postane poput njega po naravi, samo ne i po imovini.

Svako može da ode u radnju i kupi bilo šta i pokloni bilo kome, odgovorio je Liomiju kada je dečak po ko zna koji put upitao zašto ne može da dobije makar malecki kamion. Pravi način da znaš da li te neko zaista voli, rekao mu je, jeste po onome što radi za tebe svojim rukama i što ti govori svojim ustima i misli o tebi u svom srcu.