Gavrilov princip

„Ti si bar iskusan ratnik, Vojo… Znaš dobro kakvih ljudi se treba najviše plašiti.“
„Kakvih?“
„Onih što nemaju šta da izgube.“

Čabrinović je visok, koščat i jak. Princip sitan i neugledan. „Uplašen i jadan!“, prezirno će Pfeffer ponavljati tokom dugoga ljeta 1914, da bi se 1938. najednom sjetio Principovih očiju: „Ah, te oči! Te svijetloplave, blistave oči nipošto nisu bile divlje, zločinačke oči, već oči žive i prodorne, inače mirne, iz kojih je provirivala urođena inteligencija, neka sređenost, i krajnja energija.“

Povrijeđen ego je teška neizlječiva bolest ovih krajeva.

Za Vijećnicu ne možemo reći da je zdanje za arhitektonske udžbenike, ali u deficitu kulture kojim je istorija kaznila Sarajevo, ona je predstavljala nešto na šta bi stanovnik ovog grada trebalo da bude ponosan. Uzaludan pokušaj prikazivanja stvari onakvima kakve nisu omiljeni je sport Sarajlija vijekovima, a Vijećnica, to pseudomavarsko zdanje, podignuto s kraja devetnaestog stoljeća, najljepši je primjer koliko Sarajlije vjeruju u ono što su sami o sebi izmislili.

stade da otkopčava gornju dugmad na oficirskoj bluzi, kao devojče kad biva usko njedrima u vezenom jeleku

Uskoro će shvatiti da nije. Lujo Fefer, kojega djeca zovu Paprika, uplašen i vjeran katolik, snažne imaginacije, nastale iz straha i zle slutnje. On će nekoliko sati kasnije, istoga ovog dana, postati sudac-istražitelj u slučaju pokušaja atentata na prestolonasljednika.

U Magičnom se probudi pisac sa porudžbinom, gladan para i slave i komfora – svega osim samog kostobolnog pisanja. Hemoroidi su ga stalno podsećali na pogrešan izbor profesije koju niko osim njega nije ni tretirao kao profesiju. Što ga je još više bolelo, u čmaru koliko i u srcu, mada je bol bila različita.

Kako li ga tako krstiše?“, nastavi Rista da zamišljeno romori, prikrivajući začuđenost što se još uvek seća imena svojih bivših žena. „Em ime po prvom arhanđelu, em mu prezime, onako, kurčevito.“

„Pa, Gavrilo jeste Anđeo principa“, progovori Bobi drhtavim glasom, čisteći svoje zamagljene naočari. „Znao je kum kako mu je spajao ime sa prezimenom.“

Pred zakonom stoji vratar. K ovom vrataru dolazi čovek sa sela i moli da ga uvede u zakon. Ali vratar mu reče da ga sada ne može pustiti unutra… ’Ako te toliko privlači, a ti pokušaj da uđeš i pored moje zabrane. Ali upamti: ja sam moćan, a ja sam samo najniži vratar. No kraj svih dvorana redom stoje vratari, sve jedan moćniji od drugoga. Čak ni ja ne mogu da podnesem izgled trećega.’

Svojim čuvenim pucnjem Gavrilo Princip je napravio prečicu u ovom večitom čekanju.

On je izborio za sebe jednu vrstu audijencije.

Pretpostavimo da je Gavrilo Princip, umesto da puca, poželeo da klekne pred Franca Ferdinanda (mladi Robespjer je klečao pred Lujem XVI) i da mu uruči krasnopisnu predstavku o položaju svoga oca i drugih bosanskih kmetova. On se, naravno, ne bi mogao obratiti lično nadvojvodi, nego najnižem od njegovih službenika. Princip bi se u svom pokušaju da uđe u zakon obreo u Kafkinoj priči „Pred zakonom“, koja je kasnije ušla u Proces:

Pred zakonom stoji vratar. K ovom vrataru dolazi čovek sa sela i moli da ga uvede u zakon. Ali vratar mu reče da ga sada ne može pustiti unutra… ’Ako te toliko privlači, a ti pokušaj da uđeš i pored moje zabrane. Ali upamti: ja sam moćan, a ja sam samo najniži vratar. No kraj svih dvorana redom stoje vratari, sve jedan moćniji od drugoga. Čak ni ja ne mogu da podnesem izgled trećega.’

Svojim čuvenim pucnjem Gavrilo Princip je napravio prečicu u ovom večitom čekanju.

On je izborio za sebe jednu vrstu audijencije.