Ulična akademija

Kada vam neko oduzme sve, ili kada sami sve izgubite, pomislite da vam još uvek ostaju snovi. Svaki čovek teži slobodi u svakom smislu. Ali što je čovek slobodniji, to je usamljeniji. Svaki čovek ostavi mali, kratkotrajni trag u vremenu kroz koje je prošao. Kao što bosa noga, kada ugazi u potok koji beži niz planinsku strminu, zakratko promeni jednolični žubor vode.

Zašto on uopšte mora da umire? Zar umiranje nije samo za sirotinju? To se pita bogataš kad treba da umre. Pa iza njega ostaje i gomila neraščišćenih računa. Pa će naslednici da se pobiju oko nasledstva. Nije lako bogatome da umre. Kad bi siromašak to znao, umirao bi sa pesmom na usnama.

Najzad, spas. Tunel. Mrak. Malo svetlo koje mu je do pre nekoliko trenutaka bilo jedini putokaz kroz ovaj san, ali i jedini dokaz njegovog stvarnog prisustva u Njujorku, ostade da visi na ulazu u tunel, kao svetlo koje će nekome značiti svetlost na kraju tunela.

To svetlo beše više od svetla.

To svetlo beše njegova duša!

U ljubavi se ide polako i postepeno, onda kad dođe, ono dolazi kao stihija od koje nema spasa. Stihija koja te guši, davi i u isto vreme čini najsrećnijim. Zato budite strpljivi. Sa ženom treba polako. Oprezno.

Teže je onome ko ostane živ. Lakše je umreti nego svog najbližeg gledati mtrvog.

– Kada vam neko oduzme sve, ili kada sami sve izgubite, pomislite da vam još uvek ostaju snovi. Svaki čovek teži slobodi u svakom smislu. Ali što je čovek slobodniji, to je usamljeniji.

Ravnoteža u kosmosu mora postojati. Da biste postali čovek, mora vam se roditi sin i umreti otac

Ono što jednome ne treba, drugome je spas.

Ako misliš u životu da se držiš zadate reči, sine, nikad ništa olako ne obećavaj.

Nije lako bogatome da umre. Kad bi siromašak to znao, umirao bi sa pesmom na usnama.