Nagrada Večernjih novosti „Gordana Brajović“ za najbolju knjigu namenjenu deci u 2002.
Su i Gi, Suzana i Dragiša, deca okrznuta nesrećom, ograničenih mogućnosti kretanja a neograničenih mogućnosti mašte, deca koja se vole i njihovi stariji brat i sestra, Filip i Marija, koji tragaju za njima, izgubljenim u vihoru ratnog izbeglištva, koji ih vole i koji se vole, uzaludno pokušavaju da od dve male sreće naprave jednu veliku, skoro se dotiču u prostoru, a stalno se mimoilaze, idući svako za svojom zvezdom kao svetlu malom, u daljini.
Paralelno tkani slojevi pripovedanja čine skladnu romanesknu celinu, s čestim vraćanjem, sevom u prošlo vreme, iglom sećanja u belo platno simboličkih značenja.
Neku lepu malu sreću dograbili su rukama i Su i Gi i Marija i Filip – ali surovost vremena u kojem junaci romana žive pisac nije hteo da ublaži.
Dvoje i dvoje koji tek grade svoju kuću ljubavi nestaju u vremenu, vraćaju se u san iz kojeg su i izašli. Vraćaju se u piščev san o dobroti, san o snu o sreći koja je jača od nesreće, u neko vreme u kojem nesreća i zloba mimoilazi čista srca dece i rečnu njihovu dušu.
