Zakon o deci

Za sto miliona godina, rekao je on, kad Zemljin omotač upije veći deo vode iz današnjih okeana i u atmosferi ne bude više dovoljno ugljen-dioksida za opstanak biljnog sveta, a svet se pretvori u beživotnu kamenitu pustinju –kakav bi dokaz neki vanzemaljski geolog mogao naći o našoj civilizaciji? Metar-dva ispod površine zemlje, jedna široka tamna linija u steni bila bi jedino po čemu se mi izdvajamo iz svega što je bilo ranije. Gusto zbijeni u čađavi sloj debeo petnaestak centimetara bili bi svi naši gradovi, vozila, putevi, mostovi, oružja. Kao i sva hemijska jedinjenja kojih nije bilo u prethodnim geološkim periodima. I beton i cigla skruniće se isto tako lako kao i krečnjak. Od najfinijeg našeg čelika ostaće samo trošna metalna fleka.

ali njoj bi, u trenucima dokolice, padalo na pamet da bi lako mogla da pozatvara sve te stranke koje, nauštrb svoje rođene dece, žele mlađu ženu, bogatijeg ili manje dosadnog muža, neko drugo predgrađe da u njemu žive, nov seks, novu ljubav, nov pogled na svet, lep novi početak pre nego što bude prekasno za to. Obična potraga za užitkom. Moralni kič.

ošamućena deca koja svake nedelje putuju između jednog i drugog doma u skladu sa sporazumima o zajedničkom starateljstvu, izgubljeni kaputi i pernice koji, natopljeni jedom, prelaze iz ruke jednog u ruke drugog advokata; deca osuđena na to da očeve viđaju jednom ili dvaput mesečno, ili pak nikada, budući da bi najodlučniji muškarci nestajali u uzavreloj kovačnici novog braka i svoju sreću kovali stvarajući novo potomstvo.

Pade joj tad na pamet bogohulna misao da, kako god bilo, i nije toliko važno da li će momak ostati u životu ili će umreti. Sve će ostati uglavnom isto. Duboka tuga, možda i gorko kajanje, nežne uspomene, a život ide dalje, i sve to znači sve manje i manje kako oni što su ga voleli stare i umiru, sve dok ne dođe i taj čas kad ne znače više ništa. Religije, moralna ustrojstva, uključujući i njene vlastite – sve su to samo vrhovi jednog gusto zbijenog planinskog lanca posmatranog s velike razdaljine, ne mnogo višeg, niti značajnijeg i istini bližeg od ma kog drugog. Šta tu ko ima da sudi?

Posledica klimatskih promena za koje je odgovoran čovek, toga što se led na morima topi i remeti atmosferu, ili pak neregularne aktivnosti sunčanih pega za koje niko nije kriv, ili jednostavno promena u prirodi, nekih drevnih ritmova, sudbine planete. Ili sve to troje zajedno, ili bilo koja dva od ta tri.

Druge ti se žene smuče/Utole ti glad, ali od nje si samo gladniji još/baš kad ti sve dâ.

čekala da je zaborav zaogrne svojom koprenom,

Jaka koncentracija štitila ju je od misli

iona je presudila u ženinu korist.

a dobrota je – što rad na porodičnom pravu svakodnevno dokazuje – suštinski sastojak ljudske prirode