Superheroina promene

Verujte u ljubav i svetlost kad god osećate strah. Pozdravite ga, iznesite na svetlost i dajte mu ljubav. Iako nam nije najpoželjniji gost, on ima svoju pozitivnu namenu, često da nas zaštiti od nepoznatog. Zahvalite mu se na tome, dajte mu ljubav i dozvolite da se transformiše u entuzijazam i hrabrost.

Strah je kao gospođa Noć, koja se s prvim zrakom sunca povlači u svoje tamne odaje i čeka novu priliku – ne možete je izbeći, ali možete naučiti da živite s njom.

Kada ste uplašeni, strah kontroliše vas; kad izgovorite: osećam strah, počinjete vi da kontrolišete njega. Prihvatamo ga i gradimo kapacitet da budemo s njim, a ne da pribegavamo svim onim zatupljivačima straha, oblicima preterivanja čiji je cilj da umrtve naše osećaje, kao što su cigarete, alkohol, preterani posao, seks, hrana, slatkiši, izlasci, droga, TV, igrice… To su sve sjajni načini da ne osećamo bol zbog sukoba žrtve straha i superheroine u nama.

Naš kapacitet za nošenje sa strahom u direktnoj je vezi s tim koliko smo se osećali sigurno u najranijem detinjstvu, da li smo dobili dovoljno nošenja, zagrljaja, tople i prisutne mame kad god nam je trebalo, ili je bilo trenutaka kada smo se osećali kao sami na livadi ostavljeni da plačemo unedogled, dok je naše telo preplavljivao strah da li ćemo ostati ovako sami i nezaštićeni i na kraju umreti. Takođe, na naš kapacitet za nošenje sa strahom utiče i to koliko su nas plašili kad smo bili mali, koliko su činili da osećamo stid uz ono čuveno „sram te bilo!“ i ono „pogledaj sestru, brata, peru-miku-žiku kako su bolji od tebe“, koliko su nas krivili i ne prihvatali našu autentičnost, i na kraju koliko su nas ignorisali, ljuti, rešeni i sigurni da nas time uče važnu lekciju o poštovanju i autoritetu, nesvesni da nas uče samo strahu.

Da li je opasnost stvarna ili ne, mozak to ne zna i ne zanima ga, on radi svoj posao, koji ima jedini cilj da nam omogući da preživimo.

Za početak, umesto što ste uplašeni, možete reći sebi: „Osećam strah. Tu je u meni” – obratite pažnju gde tačno, u kom delu tela. Pustite ga, osetite ga, neka prođe kroz vaš sistem. Neka iz automatike našeg mozga pređe u svesni deo, onaj koji može da kontroliše.
Sada kada ste svesni da osećate strah, važno je da istražite koliko je taj strah realan.

Strah je tu, uvek prisutan, mi smo ti koji ćemo negovati dovoljno ljubavi kako bi on bio naš alarm za oprez a ne gospodar koji parališe.

Nekada se plašimo svesni svoga straha, a nekada se pravimo da smo hrabri, potiskujemo ga, misleći da će to pomoći da nestane, ne znajući da mu samo pomažemo da raste.

Nekada sam ga doživljavao kao neprijatelja koji me u potpunosti okuje i onemogući mi da se pomaknem, tada sam i ja želeo biti neustrašiv. Poverio sam se jednom mudracu, koji mi je pomogao da razumem da neustrašivost nije pozitivna osobina, ona čini da radimo sve bez straha i na taj način često sebe, a i druge, dovedemo u opasnost. Neustrašivost je nepromišljena, i možda i opasnija od straha kada je naš vladar. Mudrac me je naučio da je strah loš vladar ali neophodan prijatelj, jer ima važan zadatak da nas štiti i obezbedi nam da preživimo. Tada sam upamtio najvažniju životnu lekciju, da kroz svetove ne koračam u strahu, već sa strahom u rukama, i da je to jedini način da budem zaista hrabar. Hrabrost nije odsustvo straha već umeće činjenja, koračanja, osvajanja sveta i života sa strahom kao prijateljem. Saznanje da mogu da kontrolišem strah doprinelo je mojoj hrabrosti i odgovornosti. I od tada ga nosim u svom svetlosnom štitu. Da bude tu kada mi je potrebno. Dok u drugoj ruci moj svetlosni mač ljubavi pomaže da se izborim sa svim opasnostima koje se nalaze na mom putu. Sami za sebe nisu dovoljni, ali zajedno čine hrabrost. Zato, draga moja damo, dopusti strahu da bude, i ponesi ga sa sobom, ali obavezno ponesi i dovoljno ljubavi, jer samo zajedno mogu da pobede mrak.“

Koja je vaša omiljena uloga?
Šta ste osvestili iz nje? Šta dobijate dok ste u toj ulozi?
Ako mene pitate, sva tri igrača su u suštini žrtve svojih potreba, nijedan ne preduzima korake u pravcu rešenja već povod za svoje delanje pronalazi u onom drugom. Kada igra upravlja našim životom, kad naša lična moć zavisi od drugih, mi smo žrtve svoje nemoći.