Zamena

Lakše je biti ljut nego tužan, ponekad“

Ne bih shvatila sebe da nisam bila neko drugi.

„Kada ljudi govore o gubitku, uvek kažu da nikada više nećeš biti isti, da će te promeniti, da će ostaviti rupu u tvom životu.“ Glas mi je sada zagušen suzama. „I te stvari su nesumnjivo tačne. Ali kad izgubiš nekoga koga voliš, ne izgubiš sve što su ti pružili. Nešto ti ostave.

“, kažem odlučno, „Prvi maj u Firs Blandonu nikada neće biti dobar kao naš.“
„Naravno da neće!“, izjavi Betsi, i svakome lakne sad kad smo se vratili na poznat teren. „Želi li neko još biskvita?“
Ostatak sastanka protiče normalno, ali moj neugodni, čudni osećaj me muči čitavog dana. Drago mi je da Lina sutra dolazi. Prilično sam iscrpljena, i neizmerno je lakše biti nezavisan kada je još neko s tobom.

Moguće“, kaže, mudro klimajući glavom. „Vrlo moguće. Jadna žena je imala samo sedamdeset devet. Muž joj je umro pre godinu dana. Nije bilo žive duše na svetu koja bi se brinula o njoj. Komšije kažu da mesecima ne bi govorila ni sa kim sem s pticama.“
Iznenada se osećam čudno, pomalo mi se vrti u glavi, možda, i dok posežem za novim biskvitom od đumbira, primećujem da mi se šaka trese više nego obično.
Pretpostavljam da razmišljam o tome kako je ta jadna žena bila mojih godina. Ali tu se sličnost završava, kažem sebi odlučno. Ja nikada ne bih odabrala supu s prazilukom i paradajzom, za početak – toliko obično.
Progutam knedlu. Jučerašnji incident s teglom bio je neprijatni podsetnik koliko lako možeš prestati da se snalaziš. A nesnalaženje ubrzo može postati drastično kad je čovek sam.
„Trebalo bi da učinimo više za ljude poput nje“, iznenada kažem. „Sa svim autobuskim redovima vožnje koji se proređuju i Dejls senior transportom koji ima problema s finansiranjem, teško im je ukoliko žele da idu bilo kuda.“
Svi izgledaju prilično iznenađeno. Obično kad se pomenu stanovnici Nargila na sastanku Komšijske straže, bivaju praćeni Betsinim vragolastim kikotanjem, koja potom izjavi „tako im i treba kad žive u Nargilu“.
„Dobro, da, pretpostavljam“, kaže Penelopi mrzovoljno prekidajući tišinu.
„Hajde da to stavimo na naredni dnevni red“, kažem. Napravim zabelešku na svom štampanom primerku.
Nastupa blago neprijatna pauza.
„Znate, preko u Firs Blandonu pričaju o organizovanju konkurentske proslave Prvog maja“, kaže Bazil, posmatrajući me podozrivo, kao da proverava kome ću se prikloniti.
„Nije valjda!“, kažem, cokćući. Bazil mora znati da nikada ne bih stala na stranu Firs Blandona. Pre deceniju ili dve, kada je u Hamliju nestalo struje na tri dana nakon snažne oluje, sva druga sela su ponudila sredstva i višak soba da bi pomogli onima koji nisu mogli bez svojih grejalica. Niko živi u Firs Blandonu nije mrdnuo prstom.

Pjotru, raspravljajući o Rolandovom poslednjem oboljenju, a ja iskoristim priliku da razmenim koju reč s Betsi.
„Jesi li razgovarala ponovo s ćerkom, draga?“, pitam je prigušenim glasom. „U vezi sa posećivanjem?“
Betsi skupi usne. „Pokušala sam“, kaže. „Bezuspešno.“
Betsin muž je problem. Njena ćerka više neće da deli prostoriju s njim. Razumem – Klif je grozno stvorenje, i ne znam kako ga Betsi trpi svih ovih godina. Čak ni Vejd ne može da podnese čoveka. Ipak, odvojiti Betsi od njene porodice sigurno će samo sve pogoršati. Ipak, nije na meni da se mešam; stisnem joj ruku.
„Doći će kad bude bila spremna“, kažem.
„Pa, bolje da ne čeka previše“, kaže Betsi. „Imam osamdeset godina!“
Nasmešim se na to. Betsi ima osamdeset i pet godina. Čak i kad pokušava da napomene kako je stara, ne može da se suzdrži od laganja u vezi sa godinama.
„… Autobusi za Nargil sad idu jednom dnevno“, Bazil govori Rolandu s moje druge strane. „Ne mogu da ne pomislim da je to deo problema.“
Bazilove omiljene stvari na koje se žali idu ovim redom: veverice, linije javnog prevoza, vremenske prilike, i stanje nacije. Ne treba mu dozvoliti da započne ijednu od ovih tema, ali je posebno važno izbegavati ovu poslednju jer postaje baš teško voleti Bazila jednom kad počne da priča imigraciji.
„I eto ti nje“, govori Bazil, „utopljena u svojoj supi od praziluka i paradajza! Jeziv prizor, pretpostavljam. Jadna mlada dama koja ju je pronašla samo je navratila da vidi jesu li joj potrebna nova dupla stakla, zatekla je otvorena vrata, i tu je bila – mrtva nedelju dana i niko nije znao!“
„Šta je ovo, Bazile?“, pitam. „Opet pričaš horor priče?“
„Gospođa preko u Nargilu“, kaže Bazil, ugodno srčući čaj. „Utopljena u svojoj činiji supe.“
„To je odvratno!“, kaže Betsi.
„Je l’ bilo muva i crva dok je nisu našli?“, pita Penelopi sa zanimanjem.
„Penelopi!“, kažemo svi uglas, a potom se svi smesta okrenemo ka Bazilu čekajući odgovor.

uvek vozim“, kažem, uspravljajući se. „Samo delim auto s Marijan.“
„O, voziš još uvek?“, kaže Betsi. „Bože! Baš si hrabra, posebno nakon one nezgode na Snidl roudu!“
Betsi je dobrodušna, i veoma draga prijateljica, ali je takođe odlična kad treba reći uvredljive stvari tonom koji znači da im ne možeš protivrečiti. A kad je reč o mojoj „nezgodi“ na Snidl roudu, jedva da je vredna pomena. Priznajem da mi to nije bio najbolji pokušaj parkiranja, ali ko bi pomislio da će se auto tog čoveka s pogonom na sva četiri točka tako lako ulubiti? To čudo je izgledalo kao prokleti tenk.
„Odustala si onda od svog poslednjeg projekta, zar ne?“, pita Bazil, otresajući mrvice biskvita s brkova. „Nisi li razvozila izgubljene pse okolo u tom autu?“
„Pomagala sam dobrim ljudima u derdejlskom azilu za pse“, dostojanstveno kažem. „Ali sada imaju sopstveni prevoz.“
„Siguran sam da ćeš biti na tragu nečeg novog uskoro!“, kaže Bazil uz kikot.
Skupim oči.
„Jesi li već odustala od pronalaska sponzora za Prvi maj?“, nastavlja. „Nema velikih preduzeća voljnih da pozajme svoje ime maloj seoskoj fešti?“
Stisnem zube. Kako se ispostavilo, jesam se mučila da pronađem sponzora za prvomajski praznik. Nadala sam se da ćemo moći iskoristiti sva skupljena sredstva za dobrotvornu organizaciju za borbu protiv raka, koja je učinila toliko mnogo za Karlu, pre nego za pokrivanje troškova, što inače činimo. Međutim, ovih dana je u velikim kompanijama u Lidsu teško čak i doći do nekoga ko bi s vama porazgovarao, a svi lokalni preduzetnici s kojima s pokušala stežu kaiš i nemaju viška novca.
„Baš smešno!“, Bazil likuje.
„Neću se izvinjavati jer želim da promenim nešto na ovom svetu, Bazile“, kažem ledeno.
„Dobro, dobro“, Bazil kaže. „Vrlo je hrabro od tebe što se držiš toga uprkos svemu, kažem.“
Tok razgovora se promeni, srećom; Penelopi se okreće

dođe li vreme kad se zaista budem gušila, bilo bi mi draže da zahvat izvede Pjotr. Razmenimo zainteresovane poglede preko Betsine glave dok to govorim. Uz tračak nade se pitam da li bi pogled mogao biti čak i malčice koketan, iako je prošlo dosta vremena i nisam tačno sigurna kako bi se to moglo proceniti.
Betsi se očekivano uvredi zbog mog komentara, ali ubrzo joj odvlači pažnju rasprava o tome da li su kilote u modi. Ovo je pokrenuto jer je prošle sedmice Ketlin rekla Betsi da su poslednji modni krik, i Betsi je kupila šest pari preko TV šopa. (Ketlin, s trideset pet, znatno obara prosek godina Komšijske straže. S troje dece ispod šest godina, toliko joj je očajnički potrebno da izađe iz kuće da se prijavila za svaku seosku aktivnost koja je u toku.) Betsi ima krizu samopouzdanja u vezi sa svojim najnovijim kupovinama i potrebno joj je da održi anketu. Ovo je njen omiljeni način da se uveri da je niko ne može osuđivati za nešto što je uradila – ako je o tome demokratski odlučeno, onda je svačija krivica.
Komšijska straža presuđuje da su kilote zaista ponovo u modi, iako verujem da Bazil misli da je to neka vrsta francuskog povrća, a njegov glas je bio odlučujući.
Nakon druge ture biskvita izlažem svoj slučaj u vezi sa filmovima Džeka Nikolsona, ali sam nadglasana: Penelopi je iznenađujuće vatrena obožavateljka. Nakon toga Bazil nastavlja da brblja neko vreme o vevericama, što je uvek dobar deo sastanka da se malo sklope oči ukoliko vam je potrebno, i potom je vreme za još biskvita i najvažniju tačku dnevnog reda: „neki kriminal“. Drugačije poznat kao „novi trač“.
„Ajlin, Betsi kaže da si prodala svoj auto“, kaže Penelopi, trepćući poput sove ka meni preko okupljenih. Penelopi je građena poput sićušne ptičice; izgleda toliko krhko da se uvek plašim da će nešto slomiti, ali je zapravo sazdana od prilično snažnog materijala. Videla sam je pre neki dan kako puca u mačku vodenim pištoljem kada joj je napala gnezdo plavih senica – pogodila ju je tačno u oko.
„Mislim da je veoma mudro s tvoje strane što si prestala s vožnjom, Ajlin“, kaže Betsi.

povrede glave valjalo izbegavati.)
„Šta nam je prvo na dnevnom redu?“, Betsi oglasi.
Pružam joj dnevni red.

Sastanak Komšijske straže, 21. mart

1. Dobrodošlica
2. Tura čaja, biskviti
3. Dr Pjotr: parkiranje ispred opšte hirurgije
4. Roland: da li još uvek bojkotujemo Džuli? Postupak ponovne procene – nema drugih dobrih mesta za kupovinu sendviča sa šunkom
5. Betsi: razjašnjenje da li su kilote zaista „ponovo u modi“
6. Biskviti, čaj
7. Ajlin: veče starih filmskih hitova – postupak zabrane svih filmova s Džekom Nikolsonom, ne može se više izdržati, mora postojati neki drugi stariji gospodin koji ume da glumi
8. Bazil: novosti o ratu protiv veverica
9. Neki kriminal?
10. Biskviti, čaj
11. Razno

Bazil sprema čaj, što znači da su svi očajno slabi i polovina kesica čaja još uvek pluta u šoljama jer je previše kratkovid da bi primetio koje nije izvadio. Doduše, Betsi je donela vrlo dobar izbor biskvita. Savladavam biskvit od đumbira dok Pjotr ozbiljno govori o „onima među nama koji parkiraju svoje električne skutere preko dva parking-mesta“ (misli na Rolanda) i „posledicama po druge pacijente“ (misli na Bazila, koji se uvek žali na to).
Razmišljam o listi na stolu u trpezariji i zaludno pokušavam da zamislim vođenje ljubavi s doktorom Pjotrom, što se završava komadićem biskvita od đumbira koji odlazi pogrešnim putem, a sastanak Komšijske straže nakratko zapada u paniku dok me svi tapšu po leđima. Betsi se taman pripremi da izvede Hajmlihov zahvat kada mi se glas vrati i obaveštavam ih da je sve u redu. I da,

Ajlin
Sve je užurbano petkom po podne – Dek je ostavio mišje iznutrice na otiraču. Bio je to ljubazan gest u mačjem svetu, sigurna sam, ali gnjavaža kad treba brisati đon omiljenih cipela. Stižem u seosko veće taman na vreme za sastanak Komšijske straže, i pomalo bez daha.
Hamlijevska komšijska straža je nezvanično udruženje, ali uspešno. Kriminal veoma brine stanovnike Hamlija u Harksdejlu, uprkos činjenici da je jedini zločin kojeg se sećam u poslednjih pet godina bila krađa Bazilove kosilice za travu, ali se ispostavilo da ju je Betsi samo pozajmila i kune se da je prvo pitala Bazila. Kome god da verujete, teško da je ovo epidemija ilegalnih aktivnosti, i dvosatni sastanak svake nedelje sigurno je malo previše.
Srećom, sada sam ja zadužena za Komšijsku stražu, s Betsi kao zamenicom vođe stražara (složili smo se da Betsi ne može biti vođa stražara, uzevši u obzir gorepomenutu kriminalnu istoriju). Učinile smo sastanke mnogo zanimljivijim. Pošto tehnički nismo Komšijska straža, samo ljudi koji vole da posmatraju svoje komšije, nema potrebe da se držimo bilo kakvih pravila i propisa. Zbog toga smo prestali da se pretvaramo da razgovaramo o kriminalu, i samo smo se usredsredili na ogovaranje, seoske skandale, i pritužbe na konkurentska sela. Potom, uvele smo običaj da uvek bude mnogo besplatnih biskvita, obezbedile jastučiće za stolice, i napravile znak „Samo za članove“ za vrata seoske većnice u vreme kada se sastajemo, što je dovelo do toga da svi koji nisu članovi Komšijske straže budu ljubomorni, a oni koji jesu budu umišljeni jer su takoreći „u klubu“.
Betsi otvara sastanak udarajući čekićem po stočiću za kafu u seoskoj većnici. (Sam bog zna gde je Betsi nabavila taj čekić, ali iskoristiće svaku priliku da udari njime. Pre neki dan, kad je Bazil bio posebno ratoboran na bingu, udarila ga je njime po čelu. To ga je ućutkalo. Doduše, doktor Pjotr je kasnije izdvojio Betsi u stranu da joj objasni kako bi, uzevši u obzir Bazilov nedavni moždani udar,