Odabrana dela

Ћуд је женска смијешна работа!

Не зна жена ко је какве вјере;

стотину ће промијенит вјерах

да учини што јој срце жуди.

Ах, како је земља напуњена

с идолима свакога изрода!

О, како је лице свемогуће

мрачна глупост обезобразила!

Таме цар се зли обрадовао 245

видећ име неба подругано,

видећ људе ђе свакој мрскости

са тамјаном олтар окађују,

видећ гадне змије, крокодиле

да безумна сљепост обожава. 250

У добру је лако добро бити,

на муци се познају јунаци!

Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,
ватра гори насред сјенокоса, 1285
а она ти од некуда дође;
украј ватре сједе да се грије.
Чује да свак спава у колибе.
Тада она вијенац расплете,
паде коса до ниже појаса; 1290
поче косу низ прса чешљати,
а танкијем гласом нарицати,
како славља са дубове гране.
Тужи млада ђевера Андрију,
мила сина Милоњића Бана, 1295
који му је ланих погинуо
од Тураках у Дугу крваву.
Па се снахи не дао острићи:
жалије му снахин в’јенац било
него главу свог сина Андрије. 1300
Тужи млада, за срце уједа,
очи горê живје од пламена,
чело јој је љепше од мјесеца, –
и ја плачем кâ мало дијете.
Благо Андриј’ ђе је погинуо – 1305
дивне ли га очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише!

О проклета земљо, пропала се!
Име ти је страшно и опако.
Или имах младога витеза, 975
уграбиш га у првој младости;
или имах чојка за човјество,
свакога ми узе приђе рока;
или имах китнога вијенца
који круни чело невјестама, 980
пожњеш ми га у цв’јету младости.

Кад ме жена пита ђе сам био,
казаћу јој да сам со сијао.
Куку њојзи ако не вјерова!

Чашу меда јошт нико не попи
што је чашом жучи не загрчи;
чаша жучи иште чашу меда, 565
смијешане најлакше се пију.

Ћуд је женска смијешна работа!
Не зна жена ко је какве вјере;
стотину ће промијенит вјерах
да учини што јој срце жуди.

„Какво ’Влаше’, крмска потурице!
Ђе издајник бољи од витеза?
Какву сабљу кажеш и Косово?
Да л’ на њему заједно не бјесмо,
па ја рва и тада и сада?

Невјерне им слуге постадоше 205
и царском се крвљу окупаше.
Великаши, проклете им душе,
на комате раздробише царство,
српске силе грдно сатријеше;
великаши, траг им се утро, 210
распре сјеме посијаше грко,
те с њим племе српско отроваше;
великаши, грдне кукавице,
постадоше рода издајице.