Via Acquarossa

Ne sećam se da postoje pesme o ženama koje napuštaju svoju zemlju – ništa što se ženama događa muški svet ne želi da zna.

Zar je svaki čovek iz našeg kraja zaista osuđen na zavičajni kutak? I zar ne sanjaju naši ljudi da će jednoga dana konačno videti Sever? Možda je moj život greška. Možda nije trebalo da odem. Jutarnji pogled na Eresund nije me smirio. Katedrala u Amalfiju, malo mesto Pozitano, čarobna jednostavnost Ravela, duboko planinska, izložena zvezdama – sve to vredi više od ljudskih osećanja. Danas mi taj složeni svet, planinski, mediteranski, prepun misterije, zbilja nedostaje.

Pošto je čovek tek puki detalj u harmoniji vaseljene, svaki njegov plan može da uspe jedino uz dozvolu prirode. U Akvarosi se govorilo da čovek nije čovek dok se ne napije vode ili ne oseti bol: njegovi planovi nisu stvarni dok se ne ostvare.

Lepo je biti poznanik na severu i prijatelj na jugu.

Svako je imao četiri života: prvi – javni; drugi – privatni; treći – tajni; četvrti, najvažniji – onaj o kojem ni on sâm ništa ne zna.

U toj ulici je naučio glavnu škotsku poslovicu: „Ako vodiš računa o peniju, peni će voditi računa o funti.“

– Srećom pa se svet time ne bavi. Italija ima svoj imidž: zemlja sunca, jedinstvenih plodova, prijatnog vazduha; zemlja velikih umova i srdačnih ljudi; zemlja umetnosti, pesama, arhitekture…

– Subvencije su redovno isplaćivane. U tome i leži suština licemerja: daćemo vam sve, i pare ako treba, ali fabriku nećete dobiti jer vi niste proizvođači, nego potrošači koji obezbeđuju jeftinu radnu snagu. Da se razumemo, sredstva nisu završila u pravim rukama. Južna mafija i politika pokupile su kajmak.

– Dobro, mafija i politika, jedno te isto.

– Znači, ipak si rođen u divnoj zemlji – prekinu ga stariji glasom onoga koji žali što mu nije pripala ista sudbina.

– S jedne strane da.

– Što samo s jedne strane? Šta je druga?

– Da citiram tebe i tvoje zemljake, banana republika, mada su koreni zla dublje, u tkivu društva, u Istoriji.

– Vidim da te živo zanima Akvarosa! Slušali smo prenose fudbala na radiju, negovali smo kult velemajstora osamdesetih, od Maradone do Platinija, od Rumenigea do Zika. Meni Ziko beše više nego fudbaler, on je bio junak mog detinjstva. Kakav je to svet bio! Tada nisam stekao utisak da vreme prolazi, niti sam imao pojma o njemu. Sve je bilo ovde i sada, postojala je samo sadašnjost.