Nebeska dvorišta: Žive slike – ćirilica

На крају, нису Хрвати наша брига, него ми сами, а ми се не кајемо и не настојимо постати бољима. Не поштујемо оно што имамо, него стално тражимо нове изговоре и нове идоле у разним људима, преварантима ове или оне врсте, и предајемо се запарложености, нераду и љености. У томе је наше богоодступништво и, ако се за њега не покајемо, ни ово мало што је остало наше више то неће бити.

Неко нам постане пријатељ за свега неколико сати, а неко, са ким дијелимо чак и цијели живот, не успије то никада.

Вјера никако не би смјела бити идеологија. Вјера је онтологија, хоћу рећи сам живот, а то за мене значи однос с Богом

Отаџбина је у овој планини и у овом часу бакин хљеб, мајчина суза и очеве снажне руке које ме бацају у небо и хватају уз широк осмијех, пун наде и сигурности. То је оно кад осјећаш да ти небо није далеко и кад вјерујеш да га можеш пољубити, а земља ти није опасност.

Али која год била молитва или из било каквих побуда да је изговорена, човјек буде некако другачији након ње. Промијени се и све оно што му се до тог момента чинило толико важним постане некако небитно или мање битно. А на крају ће остати само оно што је заиста битно.

Из ваздуха Босна изгледа онаква каква би била само да није нас. Одозго се не види зло које гамиже по земљи, већ само њена невина и на махове дивља љепота.
Међу остављене смо стигли невероватно брзо.

Отаџбина је у овој планини и у овом часу бакин хљеб, мајчина суза и очеве снажне руке које ме бацају у небо и хватају уз широк осмијех, пун наде и сигурности. То је оно кад осјећаш да ти небо није далеко и кад вјерујеш да га можеш пољубити, а земља ти није опасност. То је оно што ове људе држи овдје и не да им да се покрену. То је оно због чега се они осјећају тако сигурно у овој несигурности. Нема то, пријатељи моји, везе с државама и разграничењима

Не мора човјек да буде пророк да би знао да ће се та политика сурвати, али ја немам времена да чекам, нити снаге коју бих потрошио на то.

Кад ти нешто хоћеш, оно те неће, а кад нечему окренеш леђа, оно те у стопу прати.

Неки простори оживе у нама јаче и снажније тек када их напустимо.