Drugo lice ljubavi

Jedini lek jeste da priznate, prihvatite i otpatite što ste svoje nade vezali za nekog ko to ne zaslužuje i ko nikad ne može zadovoljiti vašu želju i što ste svoju sudbinu prepustili takvoj osobi.

„Uporna nada“ je pronicljiv izraz koji Starkova upotrebljava za stanje svesti koje navodi čoveka da traži vezu koja mu je istovremeno nezadovoljavajuća i neophodna. Zadatak ljubavnika koji se uporno nada jeste da razočaravajuću zamenu za roditelja preobrazi u onog ko mu ispunjava glavne potrebe. Potpiruje ga strasno uverenje da je moguće – odista, neophodno – nagovoriti drugu osobu da se promeni. Uporna nada se razlikuje od „normalne“ nade, jer je ona zapravo poricanje beznađa, odbijanje da se prihvati i ožali nenadoknadivi, traumatični gubitak roditeljske ljubavi u detinjstvu, o čemu je nepodnošljivo čak i razmišljati. Pokušaj da se reprodukuje zlatna fantazija neminovno dovodi do uporne nade, prisilnog izopačenja optimizma.

Tipični scenario jeste odabrati nekog ko ima ključne osobine izgubljenog roditelja i neumorno raditi da se ta osoba preobrazi – bilo time što ćete se sami pretvoriti u osobu na koju bi taj reagovao, navodeći ga da postupa ili se oseća drugačije, ili nekom kombinacijom svega ovoga. U osnovi je fantazija da je objekat******** nevoljan, a ne nesposoban: da bi „mogao dati [da želi]… i da će dati [ako] postupite ispravno“. „Kad bih samo mogla da nađem prave reči kako bih dobila odgovor pun ljubavi ili razumevanja“, zapisala sam u dnevnik, kao da je to što ne uspevam moja greška.

Niko nije sposoban da objektivno sagleda sebe kad se upusti u neuspešnu ljubavnu vezu; to dolazi tek kasnije – ponekad decenijama kasnije – kad se o iskustvu može razmišljati u relativnom miru.

Jedini lek jeste da priznate, prihvatite i otpatite što ste svoje nade vezali za nekog ko to ne zaslužuje i ko nikad ne može zadovoljiti vašu želju i što ste svoju sudbinu prepustili takvoj osobi.

Jedini put iz bola vodi kroz bol.

To kako se oni gledaju, kako jedno o drugom govore i kako se jedno drugom obraćaju, posle toliko zajedničkih godina, pokazuje da ljubav koja traje nije ishod srećnog slučaja već neprestanog rada. Njihovo prijateljstvo je duboko i zahvaljujući njemu nadvladali su razlike koje deluju nepomirljivo. Njihova dobra volja prevazilazi ideje koje ih razdvajaju; njihove osnovne vrednosti – odanost, iskrenost, dobrota – ujedinjuju ih. Ovo im je omogućilo da se godinama suočavaju s brojnim tragedijama i preokretima sudbine, a da nikad ne iznevere jedno drugo.

Ovaj čovek, nitkov ovaj, ološ, jest’ – čovek ovaj voljen je
i dušom žene jedne caruje.

Postoji veza između odbojnih stanja uma – usamljenosti, sramote, čak tuge i užasa – i sklonosti ka osećanju velike strasti; ovo je razlog što romanse cvetaju u doba ratova ili prirodnih katastrofa, kao i u vreme ličnih životnih nesreća.

„Ništa nas ne podstiče kao ’možda’.“

Kad ste vi onaj ko definiše smisao svog života, niko ga ne može pobiti.