U ime Petra

Ne napušta me osećaj bespomoćnosti. Na kraju krajeva, šta ja znam o tim ljudima s kojima, u teoriji, treba da sarađujem, kako bismo za nekoliko meseci ispravili ono što je činjeno tokom decenija, stoleća lošeg upravljanja, ako ne i istinske korupcije u Vatikanu?

U pismu nisu zazirali od teških reči: Primetno je bezmalo potpuno odsustvo transparentnosti, kako u bilansima Svete stolice, tako i u bilansima Guvernatorata. [...] Postoji osnovana sumnja da Vatikan, u celini, ima ozbiljan strukturni deficit. [...] Troškovi su se oteli kontroli.

Imam utisak da je svet vatikanskih banaka još tajanstveniji od ostatka finansijskog sveta

Nailazim i na stavku „sredstva na čekanju”, najbesmisleniju, iako je reč o manjoj sumi: 6 miliona evra. Šta to znači „na čekanju”? Zašto su na čekanju? Šta se čeka da se ta sredstva rasporede? Taj novac ljudi su darivali uvereni da će biti odmah upotrebljen za nešto korisno. Zar je to Crkva koja brine o siromašnima? Crkva koja gomila novac kao što ga tvrdica gomila u sefu, dok ljudi umiru od gladi?

Čini se da su i jedni i drugi prevareni. Ili bi bili prevareni da svoje priloge daruju u današnjem Vatikanu. Zato što Petrov novčić, običaj skupljanja priloga od vernika, namenjenih Svetom ocu, koji taj novac daruje onima kojima je najpotrebniji, zapravo predstavlja jednu ogromnu crnu rupu. U bilansima koji su dospeli do Komisije, ispravno su (tako se bar čini) uneti prihodi u taj fond, ali nigde nisu zabeleženi rashodi. Drugim rečima, ne zna se kako se taj novac troši.

Svaki proces kanonizacije košta stotine hiljada evra, koliko se plaća postulatorima, a kad se pažljivo pogledaju računi, jasno je da za mesto u raju treba imati poveći račun na Zemlji, „podgojen” prilozima vernika, možda sugrađana podstaknutih iskrenom željom da imaju „svog” sveca.

Vatikan je neobična svetlucava močvara: božja tvrđava u srcu najlepšeg grada na svetu, ispresecana podzemnim strujama koje mogu da te odvuku u najstrašnije bezdane. Čak i ako nosiš belu papsku odoru.

Dosad je, posle krize s Kongregacijom za kanonizaciju, saradnja s različitim resorima koji je trebalo da nam dostave dokumenta tekla glatko. S jednim izuzetkom: bolnice. Strukture zdravstvene zaštite, u prvom redu Bolnica Bambino Đezu u Rimu i Dom za ublažavanje patnje u Apuliji (poznatiji kao Bolnica oca Pija), obavijene su velom tajne, naoko neprobojnim.

I zaista, kad su podaci napokon stigli, dvogodišnji bilansi, za 2011. i 2012, otkrivaju samo jedno: Crkva je, bar dosad, mislila na sve osim na siromašne. Oko 378 miliona evra, raspoređenih na različite račune u bankama (najviše, naravno, u Vatikanskoj banci), nije obuhvaćeno konsolidovanim bilansom Svete stolice, tako da je ta suma, praktično, „nevidljiva”. „Ako je, s jedne strane, objavljen godišnji analitički izveštaj o prihodima fonda za dobrovoljne priloge, takozvanog Petrovog novčića, korišćenje tih sredstava je, do dana današnjeg, obavijeno velom tajne, i to po nalogu odozgo”, zabeleženo je u dokumentu. Po čijem nalogu? I ko onda upravlja tim novcem? U prvom redu Državni sekretarijat. Kako? Po sopstvenom nahođenju.

Nikome nije drago kad čuje da Crkva troši toliko novca za stvaranje novih svetaca koji bi trebalo da nadahnjuju ljude, a zapravo će, da budemo iskreni, za većinu zauvek ostati nepoznati. Možda je moj greh prenaglašen pragmatizam, ali čini mi se da sve dok na svetu bude vernika koji umiru od gladi, prioritet Crkve mora da bude nešto drugo. A to nije ono najgore. Postoji jedan fond, takozvani Fond za siromašne, u koji treba da se sliva 20% prihoda od priloga prikupljenih za podršku procesa beatifikacije. Drugim rečima, to je novac koji treba da se vrati vernicima. Jovan Pavle II je proglasio 482 sveca, Benedikt XVI 45 svetaca i blaženih, ali Fond se nije uvećao. Ne zato što se prikupljen novac troši na siromašne, već zato što niko ne uplaćuje novac u taj fond.