Autor kultnog epskog serijala Kosingas
Zadrhti sunce, zaječi zemljo: Grad je pao!
Opsada koja je rešila konačnu sudbu Carice gradova.
Roman Sveti rat za Carigrad čitaoce vodi kroz vekove — od slavnih trenutaka prestonice Vizantijskog carstva i povratka Pravog krsta do strašnih opsada koje su pretile da unište srce hrišćanstva. Aleksandar Tešić pripoveda epsku priču o požrtvovanosti, hrabrosti i veri.
Carigrad, grad bogate istorije i kulturnog nasleđa, bio je poprište sukoba velikih sila — hrišćanstva i islama. Na njegovim zidinama se 1453. odigrao poslednji krvavi megdan cara Konstantina Dragaša i sultana Mehmeda. Dok se dve vojske danima sukobljavaju i pokušavaju da nadmudre jedna drugu i pobede, unutar crkvenih zidova odvijaju se dramatični događaji koji će oblikovati budućnost celokupne civilizacije.Sa izuzetnom posvećenošću detaljima i živopisnim i dinamičnim prikazima bitaka, autor oživljava herojsku borbu za očuvanje i opstanak jednog od najvažnijih gradova sveta. Ovo nije samo istorijski roman već je istovremeno dirljiva, potresna saga o ljudima koji su sopstvenim nesebičnim žrtvovanjem ispisali stranice istorije.
Sa izuzetnom posvećenošću detaljima i živopisnim i dinamičnim prikazima bitaka, autor oživljava herojsku borbu za očuvanje i opstanak jednog od najvažnijih gradova sveta. Ovo nije samo istorijski roman već je istovremeno dirljiva, potresna saga o ljudima koji su sopstvenim nesebičnim žrtvovanjem ispisali stranice istorije.
„Podignut na razmeđi kontinenata, svetova i civilizacija, Konstantinov grad je vekovima ponosno prkosio valovima mora i vremena, i bio srce i duša carstva. Nakon jedanaest vekova slave osvanulo je jutro u kome je najviši bedem hrišćanske vaseljene morao da padne. Roman govori o jednom od najdramatičnijih događaja u istoriji Evrope kada je ovaj grad svojim mačem branio car Konstantin, jedanaesti po redu ovog imena i poslednji koji je sedeo na tronu drevnog carstva. Majstorskim stilom Tešić je uhvatio svaki detalj ove epohalne drame, od reči drevnog proročanstva Konstantina Velikog i junaka koji su se istakli tokom odbrane, do zamaha i odsjaja sečiva pobedničke sablje.“
— Marko Aleksić
👍Värt att läsa
Одавно их је Константин спознао као најопасније.
Пролазећи поред статуе Јустинијана, дојахао је до предњих врата Свете Софије и сишао са коња. Савијајући се до земље, захватио је шаку прашине и просуо је преко свог турбана као чин скромности пред Богом.
