sam saznala da je mom sinu dijagnostikovan Daunov sindrom, bila sam prava fabrika nade. Nadala sam se takvom silinom da sam mogla doslovno fizički nešto da razbijem njome. Iako sam bila zahvalna što imam izbor da prekinem trudnoću, mada nikada nisam zaista prihvatala tu opciju, užasavala me je realnost u kojoj sam živela. I tako sam odlučila da se nadam. Nadala sam se da su rezultati testa pogrešni. Ili da se dogodila greška sa mojom medicinskom dokumentacijom. Nadala sam se da će neko čudo potkresati prekobrojni dvadeset treći hromozom iz svake ćelije mog nerođenog sina. Ponekad, kasno noću (iako sam znala da to nema smisla), nadala sam se da će beba preuzeti donošenje odluke na sebe i jednostavno spontano umreti. Ponekad sam se nadala da ću ja umreti.
U samoj srži čitavog tog nadanja postojala je meganada da neću morati ništa da izgubim. Niti stil života, niti svoje ciljeve, sliku o sebi, svoj posao ili svoje mesto u društvu. Imala sam dvadeset pet godina; dovoljno odrasla da zamišljam gubitak koji