David Albahari

teško, tragično teško saznanje da zapravo stalno govorimo samo sebi, i da je priča (ona svakodnevna koliko i ona umetnička) tek jedan varljivi omotač, jedna iluzija potrebna da bismo prevazišli sopstvenu kobnu usamljenost i vremensku ograničenost.

Mudrost je, saopštavao je moj otac, važna stvar, ali: mnogi su mudri, a malo ih je pametnih.

Ali ja i dalje ponavljam, sve što znam o fotografiji naučio sam od Petra Katanića.

Kada znate čoveka u koga ste imali toliko poverenja, onda niste morali da znate ono što je on već znao da uradi.

kineske Knjige promene

Koješta, rekao je Majer, ili možda Gec.

Kineskinje, tamo, odakle sam došao, vodi se novi rat, odnosno, okon­čava se onaj stari, dovršavaju se neostvarene namere, kao da je neko izvukao prošlost iz filmskog arhiva i podstakao glumce da nastave započetu scenu

rana je bila sveža, bol neispitan, odsustvo toliko stvarno da je vi­še ličilo na prisustvo

. Tamo gde te jednom ne vole, neće te voleti po­novo, a verovatno te ni pre toga nisu voleli

mi samo verujemo da nije svaka površina prozirna i da nekada mora da se zaviri iza nje da bi se saznalo šta počiva u dubini.