Šarlota Bronte

neka vam se nikada ne dogodi da postanete oruđe zla prema biću koje volite najviše na svetu.

Bio je tmuran dan, a mračno nebo „mirisalo je na sneg“.

„Ja vas ne mrzim, gospođice; verujem da vas čak volim više od ostalih.“

„Ali vi to ne pokazujete.“

Pogled joj je bio uprt u pod, ali sigurna sam da ga ona nije videla – kao da se zagledala u svoje srce; rekla bih da gleda ono čega se seća, a ne stvarnu sadašnjost.

Svako može da robuje. Robovala sam ovde punih osam godina, a sada sve što želim to je da robujem na drugom mestu. Zar to ne mogu da postignem svojom voljom? Zar to nije izvodljivo? Da, da, to nije teško, samo ako bih umela da iščeprkam neko sredstvo u postizanju tog cilja.

istini osećanje bez rasuđivanja je kao laka promaja; ali rasuđivanje koje nije ublaženo osećanjem jeste isuviše gorak i težak zalogaj da ga čovek proguta.

je deset godina kako sam se udala. Znam šta znači živeti potpuno sa bićem koje najviše voliš. Smatram sebe najblaženijim stvorom – blaženijim nego što to reči uopšte mogu da izraze, jer sam ja život svoga muža, kao što je i on moj. Nijedna žena nije nikada bila bliža svome suprugu od mene, više kost njegovih kostiju i telo njegovog tela.

oboje znamo kako nam srca biju u odvojenim grudima.

Sva melodija zemlje skupljena je u glasu moje Džejn. Sve sunčane zrake osećam u njenom prisustvu.“

Onda, laku noć, gospodine“, rekoh, polazeći.

Izgledao mi je iznenađen – što nije bilo logično – jer mi je upravo rekao da idem.

„Šta“, uzviknu on, „već me napuštate, i to na ovakav način!“

„Rekli ste da mogu da odem, gospodine.“

„Ali ne pre nego što se pozdravimo. Ne bez nekoliko reči priznanja i srdačnosti, ne tako brzo i hladno. Kako! Pa vi ste mi život spasli! Oteli me od svirepe i grozne smrti! I hoćete da se rastanemo kao obični stranci. Rukujmo se bar!“