Rozalind Lejker

zasnivale su se na likovima komedije

najstrašnija bila bela bauta, sa svojom avetinjskom primesom. Ime je dobila po crnoj mantilji od svile ili čipke koja je u potpunosti prekrivala glavu, pričvršćena pod bradom i dopunjena trikornom, kako su je nosili jednako i muškarci i žene. I dalje joj se činilo da nema ničeg sablasnijeg nego kad vidi tako odevene

ljude kako se pomaljaju iz tame poput vesnika smrti, ili sede u gondolama obasjani malim fenjerima što se klate. Ispod te korisne krinke mogli su biti zaljubljeni što su zajedno klisnuli, neverni muževi i žene, zločinac koji beži sa poprišta zlodela, senator na tajnom poslanju, uhoda, bilo koja druga osoba sa željom da svoj identitet sačuva u tajnosti

pred vodenim ulazom palaca Manunta na Velikom kanalu. Dok su ulazile u veliko popločano predvorje, znano kao andron,

a kraj svake devojke, po običaju, stajala je visoka sveća

surovo pravilo ženidbe kog se pridržavalo venecijansko plemstvo. Kako najstariji sin nije automatski bio i naslednik, jedan muški potomak birao se da baštini sve i samo je njemu bilo dozvoljeno da se oženi i produži porodično prezime. Tako se na praktičan način osiguravalo da se ne raspu velika blaga i da ne oslabi moć koju takvo bogatstvo nosi. Ishod je bilo razvratno ponašanje

Širom grada bilo je prastarih kamenih kutija za pisma, s lavljim njuškama, usađenih u zidove. Tajne optužbe sugrađana za nelojalnost državi mogle su se ubacivati u razjapljena lavlja usta

Kako se u Veneciji titule nisu koristile nikada sem u pisanim dokumentima, još se nije moglo znati da li je sinjor Savoni grof ili je nekog drugog visokog plemićkog ranga

Sluge i služavke prihvatali su od njih ogrtače i pelerine, otresali im sneg sa šešira, pa čak preuzimali i baute da ih obrišu od snega

Jedan od paravana obezbeđenih za one koji žele da sakriju identitet dok su im maske na čišćenju