Jasmina Milenković

ono što se čini nenad­maš­nim sa dva­de­set godi­na, može posta­ti bolje nakon neko­li­ko dece­ni­ja.

Nika­da nećeš biti dobar u neče­mu što ne voliš

Sve u sve­mu, vidiš i sam – osmeh­nuo se kako bi ubla­žio svo­je zaključ­ke. – U suš­ti­ni, ima­mo sre­će što radi­mo u lud­ni­ci. Tako ne menja­mo okru­že­nje pri ula­sku i izla­sku s posla

Sve je to bila isti­na. Ali to je bila bed­na, prlja­va isti­na, špan­ska isti­na. Ona koju je otac Armen­te­ros sejao na kur­se­vi­ma hriš­ćan­stva. Ona koja je seks pre­tva­ra­la u arti­kal na crnom tržiš­tu, zado­volj­stvo u ile­gal­nu aktiv­nost, telo u pred­met zlo­či­na. Ona koja je ispra­zni­la srca žena poput Pasto­re da bi ga ispu­ni­la tuđom kri­vi­com, usa­đe­nom na pre­va­ru, koja je pre mno­go godi­na guše­njem ubi­la slo­bo­du kojom je ulu­do nasta­vi­la da se hva­li. Ona koja je tro­va­la maš­tu devo­ja­ka, farbajući u crno ono što bi tre­ba­lo da bude roze. Ona koja je poni­ža­va­la želju nji­ho­vih moma­ka, trpa­ju­ći ih u crven­ka­stu, prlja­vu vla­gu več­nog podru­ma u kome se tama izjed­na­ča­va­la sa svetlošću dana. Ona koja je izvi­to­pe­ri­va­la radost pretvarajući je u porok, koja je sreću pre­tva­ra­la u sla­bost, koja je kožu pre­tva­ra­la u put do pakla. To je bilo obič­no sra­nje, pokret­ni zatvor od čistih buda­laš­ti­na, koji je zaro­blja­vao čula, telo i um svih Špa­na­ca.

nje­gov osmeh je brzo ispa­rio. – Pone­kad mno­go boli da raz­miš­ljaš o lju­di­ma koje voliš, zar ne? To je jako ružno, nepra­ved­no, ali kada se čovek ose­ća usa­mlje­no, posta­je sebi­čan. Moraš mno­go da voliš sebe, da misliš samo na sebe, da saža­lje­vaš samo sebe da bi se izvu­kao.

ono što me je začu­di­lo jeste to što joj nije palo na pamet da mi kaže da, ako ne želim da se udam, kažem da neću i odem. Rosa­ri­to to nije rekla, nije ni pomi­sli­la na to, jer je uzi­ma­la zdra­vo za goto­vo da je za devoj­ku poput mene, siro­maš­nu i siro­tu, na lošem gla­su, bez iko­ga da je uzme u zaš­ti­tu, bilo nemoguće suprot­sta­vi­ti se volji nastoj­ni­ce Sjem­po­su­e­lo­sa, želji muš­kar­ca koji je bio spre­man da se ože­ni njome i zdra­vo­ra­zum­skom sta­vu čita­ve zajed­ni­ce. Tako sam shva­ti­la da kave­zi nisu uvek bili spo­lja, u vidu pret­nji i uce­na moć­nih lju­di. Mogli su biti i unu­tar nas, usa­đe­ni u našem telu, u duhu svih izgu­blje­nih žena koje su krot­ko pri­hva­ta­le sud­bi­nu koju nisu bira­le, samo zato što su dru­gi odlu­či­li da je u nji­ho­vom naj­bo­ljem inte­re­su da posta­nu pri­stoj­ne

Dik­ta­tu­ra sve što dotak­ne pre­tva­ra u sra­nje, veruj mi.

Bila je tako mla­da da je na obra­zi­ma još uvek nosi­la ruži­ča­sto rume­ni­lo detinj­stva.

Ta sli­ka mi je gre­ja­la srce i usa­di­la u duh neku nepo­zna­tu odluč­nost. U tom tre­nut­ku sam odlu­čio da neću potro­ši­ti nijed­nu paru na lepe stva­ri za sebe, već za nju. Da ću isko­ri­sti­ti sti­pen­di­ju koja mi je upra­vo dode­lje­na da napra­vim naj­bli­sta­vi­ju mogu­ću kari­je­ru. Da ću bolje i brže pra­ti sudo­ve od bilo kog svog kole­ge kako bih što pre postao pomoć­nik kuva­ra ili kono­bar i zara­dio još više nov­ca koji bih slao u Madrid sva­kog mese­ca. Da se više nika­da neću žali­ti na svo­ju sud­bi­nu. To nije bilo lako, ali sam uspeo.

Možda je jedi­ni spas hoda­ti sam,

ispra­zni­ti dušu od nežno­sti

i ispu­ni­ti je dosa­dom i ravnodušnošću,