Elisabet Benavent

er nije osećala strah, pa čak se nije ni sebe plašila

nema veće laži od polovične istine:

haubu... i ovu... i ovu...“ Pokazivao je

Lako je da se lepo osećamo u vlastitoj koži kad uza se imamo nekog ko se prepustio potpunom obožavanju naše malenkosti.

„Lepota je diktatura koja s vremenom prolazi. Jedino se može zadržati tako što se fotografiše, zato što ostaje kao mrtva na papiru. I ništa više. Samo mrtva na papiru.“

ostavljaj

U suštini neprestano smo lomili ruke, ali sami sa sobom. Meni nije ležala ta uloga savremenog pseudopara, ali izigravala sam nekog snažnog i pretvarala se da s njim ne računam u životu i da ga koristim samo kad mi se prohte, a uistinu radovalo me je kad vidim da se njemu omaknu gestovi prisniji od čistog seksa, iako ti gestovi, kad se bolje pogleda, ne moraju da označavaju ljubav.

„Ništa ne obećavam. Ti si kao Ludi Šeširdžija iz Alise u zemlji čuda. Bojim se da ne upadnem u zečju jamu.“

Nedostaješ mi. To je sve.“

Nedostaješ mi. To je sve.

To je sve.

Kao pesnicom u jetru. To je sve. Pusti da ti priđem, zato što želim da opet kuvam tvoja osećanja na blagoj vatri i onda ih pojedem. To je sve.

A šta ako održavam to čudno prijateljstvo s Viktorom zato što mi se dopada da je tu? I ako mi je potrebno da ga imam uza se pod bilo kojim izgovorom zato što ga nisam prevazišla? No ako neko ne prevaziđe raskid ili vezu u celini, nije moguće da se zaljubi u nekog drugog, a ja sam želela da volim Bruna. Nisam želela da se pretvorimo u prijatelje koji se tucaju. Ne. Želela sam da ustajem sa saznanjem da će me to što nije pored mene oneraspoložiti.