Bojan Ljubenović

Верујем да људи који пију безалкохолно пиво и кока-колу зеро, возе собни бицикл и једу интегралне кифле имају одличан секс преко телефона.

Како уредници бирају госте за јутарњи програм остаће вечита тајна, али је сасвим сигурно да један од критеријума није да гледаоцу улеп­ша­ју дан. Чим заседну на канабе, гости са много ентузијазма почну да причају о раку на дванаестопалачном цреву, менингитису код одојчади, предностима кремирања над класичном сахраном и другим пригодним темама које и најоптимистичнијег ранораниоца бацају у очај, јад и чемер.

И да видиш, послушам ја свог кума. Преградим локал на два дела, у једном седимо продекан Лаза и декан ја, а у другом професорка Славица предаје градиво. Е, ту зарадим прве добре паре. Студената ко плеве, једва смо постизали дипломе да одштампамо. Онда смо увели попуст: ако купиш менаџмент и маркетинг, диплому правног добијеш гратис! Ма иди, било пара ко шаше, сваки други докторат у граду потекао је са нашег факултета.

– Обично се упознајемо преко интернета – признаде. – Запратимо се и дописујемо.

Деда се намрштио и почешао по брковима.

– Ништа глупље нисам чуо – прогунђа. – Човек треба да се упозна тако што другоме пружи руку и погледа га у очи. Како ћеш да знаш какав је неко ако му не провериш стисак шаке и погледаш му у очи?

Клинцу данас била девојчица да се купају у нашем дворишном базену, за то време је нама укућанима била уведена забрана кретања, малац тврди да је ипак приметио како се завеса на прозору помера, баба и деда тврде да нису они, ја тврдим да нисам ни ја, од нас троје, троје лаже.

Ништа боље није ни са писмом. Српско писмо је ћирилица, али већина Срба пише латиницом. С времена на време Срби закукају да им ћирилица нестаје и изумире, дигну дреку до неба, па се може помислити да им је неко силом отима, а не да је сами затиру и заборављају. За ћирилицом највише наричу новине које излазе на латиници и чувари традиције који су заспали на стражи. Иначе, овдашње новине излазе на оба писма, али су на оба подједнако неписмене.

Приметио сам да Срби не воле да читају, али да обожавају да пишу. Зато овде има више писаца него читалаца. Србин који за живота није објавио макар једну књигу, и добио књижевну награду приде, сматра се обичним згубиданом и лењивцем, јер како друкчије назвати човека који ни неколико дана није могао да одвоји и да постане угледан књижевник.

У српском језику постоји седам падежа. У централној Србији користе се сви падежи, али кад човек крене ка југу земље, падежи, један за другим, почну да се губе. Кад стигне до самог југа, остану тек један или два.

Курс динара је пливајући, па се динар ваљда зато тако често дави.

Срби су педантан народ. Посебно воле да перу новац. Скоро да нема српског привредника који није опрао неку количину новца.