A planine odjeknuše

„Ništa ti ne znaš o hrabrosti“, reče baba Ajub. „Da bi postojala hrabrost, mora postojati nešto što se može izgubiti. Ja sam ovamo došao jer nemam više ništa da izgubim.“

Čudno je to, Markose, ali ljudi uglavnom sve shvataju naopačke. Misle da će živeti po onome što žele. Ali ono što zapravo upravlja njima jeste ono čega se plaše. Ono što ne žele.“

Ponekad, međutim, tek pošto ste živeli, shvatate da je vaš život imao svrhu, i to najverovatnije onu koju nikada niste smerali.

Dugo sam poživeo, gospodine Markose, i uvideo sam da čoveku dobro dođe mera poniznosti i razumevanja kada sudi o onome što upravlja srcima drugih.

Da bi postojala hrabrost, mora postojati nešto što se može izgubiti. Ja sam ovamo došao jer nemam više ništa da izgubim.“

Sada znam da neki ljudi nesreću osećaju kao što drugi osećaju ljubav: krišom, žestoko i bespomoćno.

Bila je to ljubav kakva će vas, pre ili kasnije saterati u ugao i dovesti pred izbor: ili ćete se otrgnuti ili ćete ostati i trpeti njeno stezanje dok vas ne pretvori u nešto sitnije od onoga što jeste.

Naučio sam da svet ne vidi šta se u vama krije, da ga nimalo nije briga za nade i snove, za tuge koje se kriju ispod kože. Sve je toliko prosto, apsurdno i surovo.

To je ono što peče, ono što kvari maminu dobrotu, njena spasavanja i njena hrabra dela. Pomračuje ih osećaj da ste joj dužni. Zahtevi, obaveze s kojima vas opterećuje. Način na koji koristi ta dela kao valutu, kako ih trampi za lojalnost i pripadnost. Sada razumem zašto je Madalina otišla pre toliko godina. Uže koje te izbavi iz poplave može postati omča oko vrata.

Ima previše poređenja koja se mogu vratiti kao bumerang. Kao da naglas čitate sopstvenu optužnicu.